Prihvatanje. Prihvati dijagnozu retke bolesti. Prihvati da nema leka. Prihvati ograničenja. Prihvati limite. Prihvati nepravdu. Prihvati odbacivanje. Prihvati predrasude. Prihvati nerazumevanje. Prihvati nefukcionisanje sistema.
Toliko toga za prihvatiti. Da li prihvatanje znači odustajanje? Da li ću prihvatanjem ovih stvari izdati sebe i/ili svoje dete? Da li prihvatanjem štitim sebe ili uništavam?
Pitanja i odgovori, a ja između sebe i sveta. Između ljutnje i razumevanja. Između poverenja i nepoverenja. Između kontrole i puštanja.
Retka bolest, rekao bi čovek, tamo nekom se dešava. Ali ne, dešava se meni, mom detetu, mojoj porodici. Ja prolazim kroz nepoznato, novo, teško, bolno, kroz gubitke. Gubitke maštanja, bezbrižnosti, funkcija, lepote i sreće. U meni vrtlog svega. Tuge, straha, besa, očaja, razočarenja, pa malo nade, možda ipak nije sve to tako strašno, malo poleta, mora da postoji neki način, pa onda opet frustracija, zid, odbijanje, zaustavljanje.
Nalazim se na mestu iz kog ne vidim izlaz, nalazim se tamo gde nikad nisam mislila da ću biti, tamo gde sunčevi zraci ne dopiru.
Prolazi vreme, vidim tu sam i dalje, živa sam, dišem, postojim. Vidim da ljudi oko mene rađaju novi život, da neki životi nestaju, vidim da se sve kreće. Vidim da ja dobijam novu boru na licu, da moja kosa sedi, da moje dete više nema bebaste obraze, da iz mog krila, traži drugare da se igra. Osećam da se život nastavlja.
Osećam sreću kada čujem smeh, osetim žmarce kad naiđe neko uzbuđenje, i konačno osećam da sam i dalje tu. Da sam uspela da prihvatim dijagnozu retke bolesti, da sam uspela da prihvatim neka ograničenja, da sam uspela da prihvatim kad me neko ne razume, da prihvatam da me neki ljudi odbacuju, a u isto vreme da prihvatim one koji me žele.
Prihvatam sebe i prihvatam da su neke stvari van moje kontrole. Prihvatam ono što ne mogu da promenim, sa poverenjem da će stvari biti onakve kakve su najbolje za mene.
Ne prihvatam ono što mogu da promenim. Mogu da promenim lekara, mogu da tražim svoja prava, mogu da se zauzmem za sebe u sistemu.
I da, konačno razumem šta znači prihvatiti. Da to znači živeti najbolje moguće sa onim što život donese. Da verujem da ću se snaći sa svim što me čeka. Potrebno je vreme, strpljenje, proživljavanje svih emocija, strahova, razočarenja, bola. Ne znam kad se desi to prihvatanje, znam da je za svakog od nas različito, ali isto tako znam da mora doći. A kada dođe, osetiš olakšanje i ponovo osetiš lepotu života. Baš takvog kakav jeste. Prihvatiti znači pustiti. Pustiti i ono dobro i loše. Pustiti i otvoriti se za novo, nepoznato i drugačije.
Andrea Nenadić, psihoterapeutkinja